Moja je sudbina da samotno lutam. Da se saplićem i stradam. Da patim, jer se patiti mora. Šta mi je, osim toga, jasno? Šta mi se, osim patnje, sa sigurnošću smiješi? Šta, osim patnje, mogu da predvidim? I zašto bih se, zaboga, sigurnosti poznatog odrekao?
Ko zna šta me na drugoj strani čeka.
Moja je patnja moja i kristalno je čista. Lišena je maglovitih tračaka, zamućenih tonova i izobličenih pokreta. Ona je tamno-savršene boje. Njeni su obrisi odavno oštrim potezima ocrtani. Njena mi je apstraktnost konkretna.
I niko baš takvu nema.
***
Kad se izgubiš među ljudima, a pronađeš se u samoći… Pomisliš li da si jedinstven? Da si poseban? Da niko tako, kao ti, ne umije strada? I da iz stradanja oplemenjen izađe?
Podiviš li se svojoj spremnosti da patiš i da stoički podneseš sve što ti se servira, jer ti nisi mlakonja koji od boli bježi? Jer ti znaš da se pobjeći ne može. Ti znaš da je bol put ka rastu.
Tačno. Ali je, za tebe, i više od toga.
Svi su tvoji putevi, sve prečice i zaobilaznice, ka njoj usmjereni. Svaki ti je potez njome osmišljen i nju osmišljava. Tvoja slikarska platna istu poruku šalju. Tvoje se riječi sa istog jezika otimaju. Tvoje su note sve nalik jedna drugoj. A tvoji plesovi? Pa, pretpostavićeš, jedan ritam prate.
O, koliko je samo radosti u tvojoj patnji. Koliko potvrde da si veliki. Koliko nevoljnosti da je izgubiš. Jer, šta bi ti tada ostalo? Kako da sebe bez nje osmisliš kad si sav od nje satkan? I kako da se plaštom posebnosti ogrneš, onda kad ti se stradanje oduzme?
Jer niko, NIKO, ne strada kao ti. Niko se bolje stradanjem ne liječi. I niko se, iz patnje, bolji ne rađa. Niko, kao ti.
***
A nisi baš hrabar. Samo je patnja sve što poznaješ. U njoj ti je udobno, kao na stolici od bodeža koju ti je neko nekad sazdao, i na koju si se navikao. Pa je prigrlio, kao trofej koji iznova i iznova osvajaš. Trofej koji ne smiješ da izgubiš. Boli, ali je tvoj. Boli, ali je od kristala. Proziran i nepodložan pogrešnim tumačenjima.
Boli, ali nešto tamo drugačije možda boli još više.
A nisi baš ni poseban. Samo si morao to da postaneš, da ne bi postao ništa. Ako već patim, hajde da patim najbolje što mogu. Najbolje što bilo ko može. Stradanje je lakše podnijeti ako vjerujemo da niko ne strada kao mi. Stradanje je lakše podnijeti ako kroz njega postajemo neko.
Nisi baš ni hrabar, ni poseban. Samo si našao način da se patnjom od boli odbraniš. Veličati je znači ne biti povrijeđen. Voljeti je znači bježati. Patiti znači štititi se.
Nisi baš ni hrabar, ni poseban. Samo uplašen.
Jer… Boli, ali nešto tamo drugačije možda boli još više. A ko je lud da sazna?
***
Kad još jednom osjetiš prijatnu, poetsku, gotovo savršenu bol stolice od bodeža, zapitaj se od čega bježiš.
Budi lud, pa saznaj šta je na drugoj strani. Budi hrabar, pa u drugačije zaviri.
Boljeće. Ali, možda se iznenadiš.
Postoji i nešto izvan boli.
Postoji i nešto izvan tebe.