Hiljadu puta postavljam pitanje
šta je to život
svi ćute
gledaju me
i odlaze
Djevojčica, 17 godina
Pismeni odgovor na temu:
„Moja biografija“.
iz knjige „Pozdravi nekog“
Vesna Ognjenović i Budimir Nešić
***
Ćutanja i odlasci… Kad nam se previše puta potvrdi jedna hipoteza, ma kako da je nastala, postoji opasnost da od nje život napravimo. Da se za nju zakačimo, nevoljni da je pustimo. Da je ne testiramo, jer bi se mogla, slučajno, pogrešnom pokazati. A mi baš ne želimo da nam se oduzme. Jer, šta bi nam onda ostalo? Praznina, zbunjenost, bespomoćnost… Neznanje. A neznanje je, često, najgore.
Znati znači biti pripremljen i zaštićen. Čak i onda kada ono što znamo preziremo. Kad nam ga je baš preko glave i ništa nas ne bi usrećilo više nego da ga se otarasimo. Čak i onda kada ga se plašimo. Poznati strah je uvijek bolji od nepoznatog. Poznato ćemo uvijek radije da biramo, pa neka nas i parališe. Pa neka nam i svu životnost iz tijela isisa i sve dane u težinu oboji.
Ne znati znači biti povrediv, krhk i nesiguran. Ne biti svemoćan. Ostati zbunjen pred onim što jeste i onim što će tek biti. Treperiti pred novim i nedokučivim, podlijegati neobjašnjivom. I plašiti se, jako se plašiti. Od nepoznatog ćemo uvijek radije da bježimo, čak i kad nam je tako prokleto primamljivo.
***
Sretnu se tako neki ljudi čiji je život skup ćutanja i odlazaka. Ljudi koji u drugačije ne vjeruju, jer drugačije ne poznaju. Ako su nekad i probali sebi da objasne da se drugačije može, njihovo je tijelo za objašnjenje gluvo ostalo. Njima se hipoteza toliko puta potvrdila da im je život postala. I ostavila ih same i nemoćne da drugačije okuse. Ostavila ih da za drugačijim žude, vape i tuguju, dok sebi iznova i iznova potvrđuju da ono, ipak, ne postoji.
A postoji… Tamo je gdje ne znaš.
***
Učini sebi uslugu, pa zatreperi pred nepoznatim. Mani se objašnjenja. To su samo zamke kroz koje ćeš ono staro da potvrdiš. Pa da osjetiš trenutno olakšanje jer si, opet, bio u pravu. A onda da još jednom zapadneš u očajanje kad povjeruješ da te ništa, baš ništa, osim ćutanja i odlazaka nigdje ne čeka.
Probaj na nešto novo da računaš. Ono leži tamo negdje tik uz strah. Neraskidivim su koncem povezani. Pa ispreplijetani. Tu gdje se plašiš… Tu je prilika da drugačije doživiš i pred njim ne ustukneš. Da drugačije postaneš. Da ćutanja i odlasci ne budu sve što znaš. Da čuješ i progovoriš. Da, možda, ostaneš. I da pustiš da neko ostane.
Živi… Ne kako znaš, već baš zato što ne znaš.