Dosadilo. Toliko pokušaja, napora, novih početaka. I svaki put, cvrc. Uvijek se našlo nešto da ga zvekne po tintari i vrati na početnu tačku. Koliko je još novih početaka potrebno, pa da odustane?
Davno se umorio, ali dugo odustajao nije.
Tragao je i tragao. Na trenutke bi mu se učinilo da mu je blizu, nadohvat ruke. Stižem, da te vidim, da mi smisao postaneš. I da mi ostaneš.
***
Uvijek je trajalo kraće nego što je želio. A želio je da ne prestaje. Život je, ipak, imao druge planove. Pronikao mu u sve strahove, pa mu zamke lako postavljao. Mamio ga, dok ga ne namami. A takvog ga je bilo lako u jad baciti.
Onaj što po proglasima strahova djeluje, odlučan da ih izbjegne… Takvom je, izgleda, suđeno da ih obistini. U nadi da noćnu moru izbjegne, on nehotično ka njoj pohrli, pa je izatka. Lažnim se odbranama naoruža, što mu samo kao tkanje posluže.
Navikao da bez svega kad-tad ostane, jednom je prestao da želi. Ili je, makar, u to sebe ubjeđivao. K’o veli, ako mu srce ni za čim ne traga, ništa ne može ni da izgubi. Još jedna lažna odbrana koja je direktno u noćnu moru vodila.
Zabranio je duši da se sa dušama spaja. Niti se ne mogu prekinuti ako ne postoje. A na njemu se makaze davno istupile. Što samo jače boli.
Morao je od toga da utekne. Život bez htjenja je život bez boli, činilo mu se. Ravnodušnost spašava i oslobađa. Kad ti je svejedno, kad ućutkaš očekivanja i živiš bez žudnje i nadanja, tad više nemaš čega da se plašiš. Tad nema šta da te razočara. Otupiš. A bolje ti, nego makaze?
Zabranio je duši da se sa dušama spaja. I tako je, konačno, prestalo da boli.
***
Ponekad… Kad bi mu pogled pobjegao ka starim željama… Kad bi mu se usne nagonski u osmjeh iskrivile, a oči sjetom zacaklile… O, kako je tada postajalo jasno. Ipak mu je trebalo da mu neko kaže:
„Stižem, da me vidiš, da ti smisao postanem. I da ti ostanem“.
I da nekom odgovori:
„Izgubio sam mnogo. Tebe ću da čuvam, da mi te život ne umori“.