Nije teško odlučiti šta čovjek da učini kada se nešto pokvari. Ugasi – upali, udari lijevom, pa desnom rukom, tek toliko da iznutrice blago ispremještaš, ali nikako da ih raskačiš. Namrskaj čelo, napući usne, protrljaj bradu prstom, pa zaključi: „Ovome nema pomoći“.
A onda ipak pozovi profesionalce, rastrzan između dvije nade. Nade da će da popravi i nade da će da kaže: „Bio si u pravu. Ovome nema pomoći“.
***
Kuc kuc. Dobar dan. Dobar dan.
„Da li vi, ovaj, popravljate ovo?“, izvuče stari radio prijemnik iz kese i nespretno ga spusti na dugački drveni stočić.
„Hm, da vidimo, da vidimo…“, zagledao ga je majstor iz svih uglova, češkao glavu prstima i pomalo nesigurno klimao glavom. A onda se okrenu ka radio prijemniku.
„U čemu je problem?“, upita.
„Pa, ne radi“.
„A radio je?“
„Radio, radio“.
„Kad se pojavio problem?“
„Pa ovaj, zavisi koji, he-he“.
„Zašto mi ne biste rekli više o svakom?“
„E ovako. Imam tu prokletinju otkad znam za sebe i ne pamtim da je jedan dan funckionisala baš kako treba. Ne sjećam se kad su tačno problemi počeli, ali rekao bih… da, rekao bih, od onog dana kad sam naučio da ga koristim. Da, baš tako. Davno bješe. Znao je da zašušti iz čista mira dok sam pokušavao da uživam u muzici. Tako je počelo, da. Onda je jednom, ne sjećam se kad, počeo da miješa stanice. Slušaš neki lagani džez, a odjednom ti zatrešti turbo folk. Uši da ti iskrvare. A onda se navikneš, znate. Zatim… Šta još? E da, izgleda da je postao alergičan na svakoga ko mu priđe. Tipkaš, tipkaš, a ništa se ne dešava. Ako kreneš ka kablovima, udari te struja. To je, ovaj, zapravo, i glavni razlog zbog kojeg sam došao.. Ženu mi je udarila struja. Kaže – ili nosi ovu prokletinju iz kuće ili učini da radi KAKO TREBA. Eto, tako je rekla. I ja došao. Svašta sam probao sam, ne ide. Pa sam došao, eto, kod stručnjaka. Šta mislite, ima li mu spasa?“
„Iz mog iskustva, te stvari su rješive. Ali, rano je reći. Moram prvo da se upoznam sa prokletinjom, kako rekoste“.
„Da se upoznate?“
„Da“.
„Sa radio prijemnikom?“
„Sa radio prijemnikom“.
„Čudan ste vi čova“, skide šešir, počeša se po glavi, pa nastavi, „Nego, dobro, evo Vam prokletinju, radite šta znate i umijete. Inače ženi nemam kud na oči“.
„Hvala na povjerenju. Prije nego što pođete, imam samo jedno pitanje“.
„Recite?“
„Da li Vi zaista želite da se sve to popravi?“
„E, čuj pitanja. Naravno. Zašto bih drugačije dolazio? Na posao, čudni čovo, da vidimo šta možete“.
***
Dolazio je svaki dan da ga obiđe i da dobije izvještaj o napretku. Bilo je dana kada je mislio da je gotovo, da će mu konačno reći: „Nema mu spasa, nosi to u smeće“. Bilo je i dana kada je priželjkivao da mu to kaže. Koje bi to olakšanje bilo… A mogao bi i onog stručnjaka da pošalje u peršun i da se nasladi njegovom neznanju.
Bilo je dana kada je bjesnio. „Koliko još treba da se „upoznajete“, dovraga? Ili može ili ne može, kaži već jednom! I ti si mi neki…“.
Ipak, nije odustajao. I to zbog onih dana kad mu se činilo da stvari idu na bolje. Probao bi napravicu, a ona bi satima svirala džez, bez upliva turbo folka. Taman bi pomislio „to je to, uspjeli smo“, kad eto Cece. Nisam znala da si takva kukavicaaaa… Trk da iščupa kablo iz utikača i, paf, udari ga struja.
Prestao je da broji posjete. Ali, nije prestao da se nada. Ovog puta je znao i čemu se nada. Bilo mu je važnije da se radio popravi, nego da on bude u pravu i da dozna da mu nema pomoći.
Uostalom, kad je ovoliko truda uloženo, bilo bi šteta sad odustati. Pa je istrajao.
***
„Ženo, stvar je gotova“, ponosno je umarširao u kuću sa radio prijemnikom pod miškom. Blistao je, kao da mu je neko svako dugmence ispolirao. A ni radio nije loše izgledao.
„Je l’ sad radi?“, upita ga nepovjerljivo.
„O, radi, radi. I te kako radi. Evo“, pruži joj kablo, „uključi ga. Ne brini za struju, slobodno. He-he. Radi kao nov“, pritisnu palac i kažiprst jedan uz drugi, pa ih poljubi.
I stvarno, radio je kao nov. Bez strujnih udara, bez turbo folka, bez šuštanja… Ljepota.
„Ček, ček, nešto mi ovdje ne štima“, prišao je uređaju, blago ga udario lijevom, još blaže desnom rukom, da malo preuredi raspored žica. Radio poče da šušti, ali nekako prijatno. Tek toliko da ga podsjeti na ono kakav je nekad bio. Uz šum je muzika ljepše dirala.
„E, tako je već bolje“, zaključi.
Neke stvari je, ipak, bolje ne popravljati.