Dozivao je njeno ime iz hodnika. Ništa. Lupao je na vratima. Ništa. Za kvaku – zaključano. Ne vrijedi.
Uprkos logici, i štapu za hodanje, iz prvog pokušaja je provalio vrata. Čudna je zvjerkica strah. Ili te parališe, ili probudi u tebi snage za koje nisi ni slutio da postoje.
Ležala je na podu zatvorenih očiju, ruku opruženih sa strane i opuštenog lica. Sledio se. Nekoliko sekundi je samo gledao i pokušavao da ne vjeruje sopstvenim očima. A onda se sručio na koljena.
„Jaoj, dijete moje“, uhvatio je za ramena i kroz suze je prodrmao.
„Šta radiš to, bre, deda?“, skočila je u sjedeći položaj, izvadila slušalice iz ušiju i otrgla se njegovom stisku.
Jeste li nekad vidjeli vozača kojem drugi ide u susret, istom trakom, i tek u poslednjem momentu uspije da završi preticanje i vrati se u svoju? Kad neposredna opasnost prođe, on počne da psuje, sve do sedmog koljena. I to nam ne govori da je kratak put od straha do bijesa, već prije da je bijes maska za strah, koju navlačimo kad nam se poljulja osjećaj kontrole.
E tako je isto bilo i sa njim.
„Ja šta radim?! Dozivam te, ne odazivaš se. Uđem, ne mrdaš. Šta čovjek da pomisli? Ležiš tu kao neki leš…“.
„Pa kad radim „leš“ pozu“.
„Šta radiš?“
„Joga, deda, joga! Shavasana – leš poza. Za opuštanje. Rekla sam ti već da je joga dobra za moju depresiju. A možda i ti da probaš za te tvoje strahove. Prizemlji te nekako, znaš“.
„Prizemlji, prizemlji, vidim. Život si mi skratila. A nije mi ga mnogo ni ostalo“.
„Joj, ne počinji sa tim, molim te“.
„To ti je tako. Nego dobro, ajde, spremaj se, svi te čekamo“.
„A dje ćemo?“
„Opet si zaboravila. Idemo da posjetimo baku“.
„Ja ne mogu! Znaš da sam anksiozna. A u bolnici uvijek dobijem napad panike. Evo, samo kad pomislim, već se gušim i srce oće da mi iskoči. Idite bez mene. Neću sebe tome da izlažem. Uostalom, Marko će da bude tamo, a svi dobro znate da ga ne podnosim. Uvijek me iznervira, i to namjerno. Ama ne želim ga u svom vidokrugu. A i ispit treba da spremam, a znaš koliko mi vremena treba, ADD mi ne da da se koncentrišem. Baka će morati da razumiije. A ako i ne razumije, to je njen problem, a ne moj. Idite bez mene. Ne pada mi na pamet da se stresiram“.
„Sa tobom stalno ista priča. Ništa ti ne možeš. Uvijek imaš spremne izgovore, da se ne pomučiš. Kakva, bre, anksioznost, depresija i bakrači. Lijenost, to je samo lijenost, ja da ti kažem. Kad sam ja imao vremena da budem depresivan? Kad sam ja imao vremena da samo na sebe mislim? Tebi nema ništa preče od sopstvene guzice!“
„Ajde ostavi me na miru, ne možeš ti to da razumiješ! Baš zbog vas takvih smo mi danas ovakvi! U čitavoj mojoj generaciji nema jedno zdravo! Ni jedno! Koga god upoznaš, ima neki psihički problem. A nismo ih sigurno sami izmislili. Vi ste nam krivi! Čitav život nas tjerate na nešto što ne želimo. Od malena. Nemamo pravo glasa i pravo izbora. Vazda mora samo vama da se titra, da vama bude dobro, a nas ko šiša, je li? E pa neće moći! Ja ću da stanem na kraj tom ciklusu!“
„Eto, makar se u nečemu slažemo. U čitavoj tvojoj generaciji nema jedno zdravo. I tačno, mi smo krivi. Prezaštićujemo vas od početka. Evo, prva ti. Imaš 20 godina, nikad nisi morala ništa da radiš. Ne znaš šta je to. Za sobom stvari ne umiješ da skloniš, nego ti majka još uvijek sobu rasprema. Da se, princeza, ne umori. Da ne pričam o nekom fizičkom poslu, o, to nikako! Ne znaš šta je selo, šta je njiva. Svima bih ja vama motiku u ruke, od jutra do mraka. Pa da vidite kako se depresija liječi. Razmaženi, svi do jednog!“
„Jeste, jeste, baš ste nas vi „prezaštitili“ i „razmazili“. Sa vama čovjek nikad nije mogao da priča. A ne daj Bože da sam se nekad pred vama rasplakala. U najboljem slučaju biste mi se smijali. Kao da ja nemam pravo na problem, samo vi. Dosta mi je više i vas i vaše besvijesti. Ne vidite dalje od sopstvenog nosa. Sve si u pravu, eto, ako će ti biti lakše. Samo izađi!“
„Dobro, sine. Evo idem ja. Ali, strah me je da češ se pokajati, pa ćeš ti sa tim morati da živiš. Nego, ako ti misliš da znaš najbolje, udri, samo po svom“.
Pritvorila je polomljena vrata, da se koliko-toliko i prostorno od njih odijeli. A onda je legla na pod, da, namrštenog lica, nastavi gdje je stala.
***
Dok jedni zagovaraju apsolutnu odgovornost, drugi zagovaraju apsolutno odsustvo iste. I ni jedni ni drugi nisu apsolutno u pravu.
Mnogo toga nije do tebe. I ne, nisu se to tako zvijezde namjestile, već je čovjek po samom rođenju, a i prije toga, različitim okolnostima određen i ograničen. Podnebljem u kojem odrasta, i mikro i makro sredinom, nanizanim kvalifikativima i naštanacnim očekivanjima. I nema tih njiva i motika koje će da učine da se njih oslobodiš. Gdje ste vidjeli da ruža cvjeta na neplodnom tlu?
Ipak, mnogo toga i jeste do tebe. Istina, lakše je sudbinu psovati, nego je uzeti u svoje ruke. Lakše je okolnosti okriviti, pa se pasivizmom ogrnuti i čekati. Čekati da prođe. Čekati da spas za tvoju namučenu dušu iznenada odnekud dođe. A da ti ne moraš da uradiš ništa, osim da zauzmeš „leš“ pozu. Čekati da se sve samo od sebe promijeni i da i tebe, konačno, sunce ogrije. I naravno, očekivati da svi oko tebe isto tako čekaju, puni strpljenja i razumijevanja za tvoje boljke, a da ti njima ne moraš isto da pružiš.
Tačno, tako je lakše. Jer, nema tu tvoje odgovornosti. Ti si tu samo posmatrač sopstvenog života što sjedi u nadi da će nekad da mu bude bolje. A trebalo bi da budeš mnogo više od toga. Trebalo bi da priznaš svoj udio u sopstvenoj sudbini. I da je konačno uzmeš u svoje ruke.
I ne, ovo nikako nije kritika joge. Bilo bi suludo kritikovati jednu sjajnu drevnu disciplinu. Uostalom, preusmjeravanje pažnje sa čovjeka na koncept je samo još jedan oblik skidanja odgovornosti sa čovjekovih ramena. Koliko će nešto da ti vrijedi zavisi od toga šta ćeš sa tim da uradiš.
Pa tako, „leš“ poza zaista opušta. I može da bude korisna. Sve dok ne postane nešto više od desetominutne vježbe kojoj je prethodila aktivnost. Sve dok ti ne postane životna filozofija.