Je li ti lako da ljubiš tuđe ožiljke i prekrivaš ih zlatnim suzama? Ili ti se usput koža para?
***
Ti si dobar čovjek. Uvijek se daješ i više nego što treba i ljudi te vole. Svi bi željeli da si dio njihovog života, da makar po kap te energije svakodnevno upijaju. A bogami, ponekad i zubima pokoji komad da otkinu.
Ego ti se naduvao, jer sve to znaš. Pa se trudiš da održiš tu sliku… da slučajno neko ne pomisli kako si se promijenio i kako više nisi onaj stari, onaj čovjek što je spreman svačije potrebe da stavi ispred svojih. Jer, ako nisi to, šta si onda?
Šta ako bih ti rekla da nema mnogo plemenitog u tom tvom žrtvovanju?
***
Ti voliš da pomogneš i, navodno, ne tražiš ništa zauzvrat. Nudiš sve, jer si, prosto, takav. Skrivaš svoj trud, jer ne treba oni da vide koliko se ti daješ da bi njima udovoljio. Treba samo da vide da si im udovoljio… jer si, prosto, takav. Reci mi nešto, onda. Ako ne očekuješ baš ništa zauzvrat, zašto si, pobogu, tako bijesan?
Zašto te odjednom sve baš pritisne i osjetiš se izigrano? Pa daš potvrdu onom stereotipu da su dobar čovjek i budala sinonimi. Pregaziš sopstvene granice milion puta, a onda te onaj milion i prvi spotakne, udariš nosem od pod i pobjesniš. Zaključiš kako su svi sebični i kako ti samo traže još i još i još – zakače se kao pijavice, a ti ne umiješ da ih otreseš. Pa pomisliš kako si jedna previše dobra duša za ovaj svijet i kako će te svi uvijek iskorištavati zbog toga. Prešli su ti granice, baš svi, i odlučiš da tako više ne može! Kažeš da ćeš da se zauzmeš za sebe, pa se u bijesu istreseš na nekoga ko ti je tražio žvaku, zbog svih onih kojima si kamionima čokolade dovlačio.
Ah, ta prokleta krivica, ko je nju pozvao? Ona vrišti da to nisi ti. Nisi ti navikao da tako nonštalantno kažeš „ne“ i da ruke držiš skrštene na leđima dok neko želi da mu ih ispružiš. To nisi ti. Ti si dobar čovjek. Jer, ako nisi dobar čovjek, šta si, dođavola, onda? Lupiš sebi par šamara, pa započneš čitav krug ispočetka.
***
Tvoja žrtva je samo tvoja žrtva. Drugi je ne vide kao žrtvu, već kao nešto dato samo po sebi. Ubijedio si ih da si takav, da baš to voliš – da se žrtvuješ za druge i da gušiš sebe zarad njih. Ne vide oni tu ništa posebno plemenito. To je jednostavno tako. I, kad već nudiš, zašto da ne traže još i još i još?
A ti si toliko dugo davao da sad nemaš pravo da prestaneš. Ima li tu dobrote uopšte? Ili ne možeš da podneseš kad ti se naruši slika koju si o sebi stvorio? Svijet je navikao da loče sa svakog izvora koji ne daje znak da može da presuši. A tebi baš prija da budeš ona „previše dobra duša“ koja nikad ne presušuje. Možda bi mogao da ih pustiš i da zaplivaju.
Zašto si, pobogu, tako bijesan? Može li biti da si ipak htio da te neko vidi, da te prepozna i da kaže „Ej, hvala ti! A šta tebi treba?“ Može li biti da ipak očekuješ nešto zauzvrat? I da si možda tako dobar ne zato što voliš da poviješ kičmu i pustiš da te natovare, već zato što se plašiš? Odbijanja, napuštanja, samovanja? Da ne misliš možda da izvori presušuju ako se sa nijh ne loče?
Niko ti ništa dati neće dok ne potražiš. A ti bi baš volio da ne moraš da tražiš. Zato ćutiš. I kad najednom pukneš, pa se iz mirisnog štapića preobratiš u parni valjak, šta ćeš da postigneš? Odigraće se scenario kojeg se plašiš. Ostaćeš odbijen, napušten, sam. Jer su baš svi navikli da im zlatnim suzama krpiš ožiljke, i niko ne želi da te vidi kad ti se koža raspara i kad iz nje počne gnoj da izlazi.
***
I šta ti tu sad da radiš? Pa, priznaj. Priznaj da ti nije lako da ljubiš tuđe ožiljke dok tvoje niko ni ne vidi. Priznaj da si umoran od toga. I zapitaj se iz kojih strahova kreću tvoje žrtve, jer će ti to možda promijeniti perspektivu. Ali, nemoj onda naglo da pošalješ sve dođavola. Potrudi se da pronađeš ravnotežu.
Ne treba da prestaneš da daješ, ali moraš da počneš i da tražiš. Učvrsti te olabavljene granice. I radi to iznova i iznova. Tek će tada doći neko ko će da ostane. Neko ko se ne plaši gnoja i ko te neće napustiti kad se rasparaš. Da, ima i takvih. Ali, ako ne priznaš, otjeraćeš ih kad zatraže žvaku dok ostalima dovlačiš kamione pune čokolade.