„Prvi put si ovdje?“
„Da, a ti?“
„O, ne. Dolazim već godinu dana. Sjajan je, vidjećeš. Naučio me je kako da živim“.
***
Publika naglo prestade da se komeša i utihnu se. Bilo je toliko tiho da je mogao da čuje cvrčka koji se nekako do prozora došunjao. Pitao se da li ti ljudi uopšte dišu. Očiju zacakljenih od iščekivanja, svi su gledali prema bini. Djelovali su gotovo opčinjeno.
A imali su čime opčinjeni i da budu. Da je bina ostala prazna još koji sekund, ovaj dramatični efekat koji podražava djetinjasto iščekivanje bi iščilio, a publika bi se vratila pređašnjem žamoru. Organizatori su tačno znali šta rade, pa to nisu dozvolili. Baš u trenutku kad su svi počeli da se pitaju da li će se nešto uopšte dogoditi, dogodilo se. Nasmijana prilika istrča na binu, mašući rukama u svim pravcima.
Publika povileni. Djelovalo je kao da su se čitav život spremali baš za ovaj trenutak. Neki su, razjapljenih vilica, dok su se trudili da priguše vrisak, pljeskali toliko brzo da je bilo nemoguće vidjeti nešto više od obrisa šaka u pokretu. Ni na sekundu ništa drugo niste mogli razabrati. Mogao im je faliti po koji prst na ruci, ne biste mogli primijetiti. Nekima se vrisak i oteo. A neki su ga pretvorili u zvižduk.
Drugi su bili dostojanstveniji. Nisu dozvoljavali sebi da izgube pribranost. Ustajali su polako, namještali suknje i kravate, podizali glave visoko i pljeskali toliko elegantno da je izgledalo kao da miluju sopstvene dlanove. Samo je užurbano brisanje poneke suze iz oka dok još nije skliznula niz obraz odavalo njihove misli. Ovo je za njih bilo važnije od svega. Ali, to ne smije niko da zna.
Ako ste se nekad pitali kako bi ljudi reagovali kada bi se proročanstva o povratku Sina Božjeg konačno ostvarila, ne vjerujem da biste mnogo pogriješili ako biste neku ovakvu scenu zamislili.
„Hvala, hvala, hvala do neba“, ego se naduvao do tačke pucanja, pa prilika sa bine najzad progovori. Sad je i on brisao suze. Ruka na grudima je govorila: „Ima li ko važniji od mene?“ A publika je to čula drugačije: „Volim vas“.
„Neizmjerno mi je drago što sam večeras ovdje sa vama. Neka lica i prepoznajem, družimo se već dugo. Hvala vam što mi iznova i iznova ukazujete povjerenje. Za sve vas koji ste novi… Spremite se. Posle ovoga, život će potpuno da vam se promijeni. Na bolje, obećavam. Je li tako?“, nasloni ruku iza uva, da od povratnika dobije potvrdu svoje moći. I nije izostala. Publika opet podivlja.
Moralo mu se priznati da je imao moć. Samo jednim pokretom ruke je uspio da utiša toliki narod.
„Kao što mnogi od vas znaju, „Jesi li srećan već jednom?“ je progam koji vodi do potpunog životnog preokreta, do tačke od koje nema nazad…od koje ne želite nazad. Hiljade i hiljade ljudi koji su kroz ovo prošli vam mogu potvrditi jednu stvar. Čovjek zaista može biti srećan. Trajno srećan. Učili su nas da je bol dio života, da ga moramo prihvatiti. Ja kažem da je sve to sranje. Nisi rođen da te boli. Rođen si da budeš srećan, a ja ću ti pomoći da to ostvariš. Da, da, i tebi, i tebi, i tebi“.
Pokazivao je na pojedince u masi, a kako su svi bili zbijeni jedni uz druge, bilo je neminovno da će doći do rasprave. Na koga je tačno pokazao? Na mene. Ne, na mene. Ne, ne, mene je pogledao u oči.
Svi su željeli da budu poseban dio ovog performansa.
***
Neću vam prenijeti čitavo predavanje. Za to biste, ipak, morali debelo da platite ulaznicu. Šta vi mislite, da se ovakve tajne otkrivaju tek tako? Svašta.
Ipak, dobrodušnost mi ne dozvoljava da vam ne prenesem jedan mali dio. Nešto što se dogodilo na samom kraju, u onom dijelu sa pitanjima i odgovorima. Postavljeno je jedno pitanje koje vam može reći sve što treba da znate o tajni trajne sreće i o tome kako da je dostignete. Znam, znam, otkrivam mnogo. Ali, zaslužili ste.
„Gospodin u petom redu, u zelenom džemperu. Da, da, Vi. Izvolite“.
„Ja… Prvi put Vas slušam i imam samo jedno pitanje. Kratko“.
„Dozvolite da prvo ja Vas nešto pitam. Jesi li srećan već jednom?“
„Srećan sam što sam ovdje i što Vam mogu postaviti ovo pitanje“.
„Okej, da, dobar početak, dobar početak… Radićemo mi još na tome. Biću opet u Vašem gradu za dva mjeseca, pa se nadam da se vidimo još jednom. Ovo treba često ponavljati, znate. Čovjek se lako zaboravi. Treba vremena da shvatiš da si zapravo rođen da budeš srećan, a ja ću ti u tome pomoći“.
„Da, da. Nego, da pitam?“
„O, da, naravno. Tu sam da razjasnim sve vaše nedoumice. Pucaj“.
„Kad ćete da prestanete da jedete govna?“