„A sad, da probaš ovaj specijalitet“.
„Mmm… Čovječe, pa ti si mađioničar. Trebalo bi ovim profesionalno da se baviš, ostavi se onog tvog marketinga. E, vjeruj mi, ovo je bolje od orgazma! Nemam riječi. Svaka ti čast, maestro!“
***
Šta se to sa svijetom desilo pa je ovoliko posebnih najednom iznjedrio, ne znam. Znam samo da, gdje god se čovjek okrene, sve moj do mo… ovaj, poseban do posebnog. Al’ smo napredovali, svaka nam čast.
Intimno uvjerenje da si po nečemu drugačiji je, donekle, sasvim u redu. Ono nešto što ti govori da si ti ti, i da nisi tamo neko drugi. Identitet, što bi se reklo. Mala pobjeda nad jednoličnošću.
Kad pogledaš u sve ljude u svojoj okolini, pa se, jadan, zabrineš što te niko ne razumije… Kad počneš da misliš da je to zato što si iznimno drugačiji, naročit, među svima njima najbolji… Cvijet što se u pustinji zašarenio… Tad, prijatelju, treba da se zabrineš.
A nećeš, znam da nećeš. To onaj tamo treba. Nikako ti.
***
Istina, ima onih koji te sigurno ne razumiju. Ima i onih koji ne razumiju ništa. Ali ima, brate, i onih što se ne daju razumjeti, čak ni kada im je sve na licu ispisano, iz straha da najednom ne postanu obični. Ko je običnost kompromitovao, druga je priča.
To su isti oni koji će ti napraviti cijeđenu pomorandžu, ali onakvu kakvu nikad ranije nisi probao. Magija, valjda. Smještena u njihovim prstima i u sokovniku. Ako probaš samo i da izustiš da ima isti ukus kao, pa, cijeđena pomorandža, jaoj, al’ ćeš da nadrljaš. Spremi se na monodramu. Na objašnjenja i instrukcije – jer, treba tačno namjestiti usta da se taj spektar ukusa razlije po tvom nepcu i klizne niz grlo. Slamke zaboravi. Ako i dalje budeš insistirao na istosti, spremi se na optužbu da ti, jednostavno, nemaš dovoljno istančano čulo ukusa kako bi cijenio njihovo čudo od pomorandže.
A može ovo i drugačije da se završi. Možeš, vođenom vježbom ka pravilnom položaju usana i bez slamke, zatvorenih očiju i namontiranog „mindset-a“, zaista nešto drugačije da okusiš. Kako? Ne znam. Pitaj onog što je uspio. Valjda pomorandža zaliči na pitaju, ono zmajevo voće što nikad nisi probao. Nisi imao prilike. A nisi znao da je dovoljno da ti samo jedan poseban specijalnim sokovnikom pomorandžu iscijedi.
Kako da objasniš taj novi ukus na nepcima? Otkud sad to? Jednostavno, prijatelju moj. Ušao si i ti u klub posebnih. Sad ti je samo ostalo sokovnik da kupiš. I da kucneš u pomorandžu, da vidiš da slučajno nije pitaja unutra. Ne može to svako, eh. Treba tačno rasporediti zglobove prstiju. Treba znati kako kucnuti.
I tako. Uđe nam i ti u klub. Sokovnik po sokovnik, uđoše svi.
Članova je toliko da su obični u manjini. Toliko, da su obični postali posebni. Samo da nam se sad oni ne počnu dičiti time što im pomorandža ima ukus pomorandže. Novi nivo otključan.
***
Svijet pun istih, a svi su posebni. Običnost je bolest i sve su nas pelcovali. Tek se po nekom jadničku nije primilo. Pa živi osuđen na pomorandže.
Ugrizeš li se nekad za pomisao da si najbolji? Ili je sumnja rezervisana za one koji to stvarno nisu? Dakle, ne za tebe.
Zašto da se preispituješ?
Nećeš, znam da nećeš. To onaj tamo treba. Nikako ti.