Kad nemaš ništa da kažeš, a ti ipak reci nešto. Sposoban si da sastaviš rečenicu, dvije. Predavanje, dva. Onako, na brzaka. Sa tek toliko truda da aplauz ne može da izostane. I sa dovoljno malo truda da ne ispadneš jadnik kojem je stalo više nego drugima. Ili da se, ne daj Bože, ne izgubiš u lavirintu sopstvenih riječi. Da se publici ne učini kako ne razumiješ temu o kojoj govoriš.
Ma, samo pričaj, brate. Uostalom, sadržaj se traži. Sadržaja ne smije da fali. A sadržaj radi sadržaja ne mari za kvalitet.
Ispunio si formu. Koga još briga za suštinu?
***
„Dobro nam došli, dame i gospodo. Čast mi je i zadovoljstvo da vam predstavim našeg današnjeg gosta, renomiranog stručnjaka iz oblasti matematike, čovjeka koji je pobrao velika priznanja i uzdrmao svijet svojim saznanjima i svojom, usudiću se da kažem, genijalnošću. Dobar dan, i hvala Vam što ste došli.“
„Hvala Vama što ste me pozvali. Ovo je zaista jedna važna tema i o njoj se, nažalost, ne priča dovoljno. Čast mi je što mogu baš ja da doprinesem njenom boljem razumijevanju“.
„Slažem se, zaista se o ovome ne priča dovoljno. Javnost je, izgleda, okrenuta drugim temama. Ali, među našom publikom postoji zaista veliko interesovanje o ovoj zaista važnoj temi i zaista se radujem što ćemo konačno reflektore na nju da usmjerimo“.
„Takođe. Znate, matematika je moja velika ljubav i ja sam ovo godinama istraživao. Ponosan sam na sebe i na svoja saznanja i drago mi je što postoje ljudi koji žele da čuju ovu priču“.
„Naravno. Nego, da krenemo sa pitanjima. Za početak, recite nam šta je ono što bi svi trebalo da znaju o matematici. Slušaju vas zaista brojne kolege, ali ima tu i novih ljudi koji nisu iz ovih oblasti, pa bih zaista volio da im malo približimo temu“.
„To je dobro pitanje. Nije lako govoriti o matematici ljudima koji se u nju ne razumiju. Ali, pokušaću da uprostim svoje izlaganje, zarad šire publike. Da odgovorim na pitanje, ono što bi svi trebalo da znaju o matematici jeste da je dva plus dva jednako četiri“.
„Zaista duhovito. I jako zanimljivo što ste to odmah pomenuli. Nadovezuje se na našu glavnu temu i to famozno pitanje koje sam kanio malo kasnije postaviti, ali sada zaista ne vidim razlog da čekamo. Pa, šta kažete, da li dva plus dva nekad može biti pet?“
„Da, odmah smo prešli na stvar. Škakljiva je to tema, znate. Nisam siguran da imamo dovoljno vremena da je obradimo, ali probaću da skratim. Kad sam bio klinac od nekih šest, sedam godina, imao sam drugara koji je jako volio da se svađa sa drugom djecom. Znate, ono, da udara kontru. I jedan dan, a sjećam se da je bio neki jesenji period i da se miris mamine pite od jabuka širio po dvorištu. Ne prave više takve, znate“.
„O, znam na šta mislite. Mladi zaista ne vole da se posvećuju kuhinji“.
„Da, da, brzo se živi, znate. Pa sve instant. Nego, da se vratim na temu. Imao ja tog drugara što je volio da kontrira. I jedan dan tako on vidi Peru iz drugog ulaza kako sjedi na stepenicama i radi domaći iz matematike. I tamo ide ono 2+2=?, i Pera napiše 4. A ovaj moj mangup veli: „Pogriješio si, prijatelju, 2+2=5“, mrtav ozbiljan, ako mi vjerujete. I kao mali je imao najbolji poker face koji sam ikad vidio. Svi su mu to govorili. Jadničku je to i došlo glave jednog dana. Bolji igrači od njega su ga lako pročitali. Šta ti je sudbina, eh… Nego, da ne skrećem s teme“.
„Jedem ja tako onu pitu sa jabukama i gledam ih. A ono se baš zahuktalo. Pera objašnjava, ovaj moj neće da čuje. Repertirali i pesnice. A ja se samo mislim gdje da se sakrijem. Pera bio onako krupan, znate, mene i njega zajedno mogao u zubima da nosi. Stanem ja tako iza one betonske ograde, da me ne vide, i slušam. Oni sve glasniji, ja sve tiši. Držim ono parče pite i ne smijem da zagrizem. Kad, najednom, tup i tajac. Kad je iščezao i poslednji zvuk trčećih koraka, odem ja da pogledam. Kad ono, Pera bio jači. Pružim ja ruku ovom mom, on se podiže, otrese prašinu sa odjeće, te mu ja dadoh ono svoje parče pite. Znate, da se povrati“.
„Zaista lijepo od Vas“.
„E pa, šta ćeš, takva vremena bila, sve se dijelilo, a ne k’o sad… Uglavnom, sikti ovaj moj od bijesa, a ja ga gledam. „Aman, čovječe, šta si zajunio? Zapeo, 5 pa 5. Pa eto sad masnica na oko“, kažem ja. A on veli: „Pa kad sam u pravu“. I tu sam se ja zamislio. Nije ni ovaj moj tako glup, znate, može biti da nešto zna. To je bio prelomni trenutak u mom životu. To je bio trenutak kad sam odlučio da se bavim matematikom, da proučavam ovo pitanje i da Peri dokažem da je ovaj moj ipak bio u pravu“.
„Dakle, život sam tome posvetio. Radio sam u svim istraživačkim institutima na svijetu. Kod kuće imam kancelariju posvećenu samo istraživanju ovog pitanja. Pokazaću Vam fotografije. Nisam se ženio, znate? Porodica bi mi bila samo teret koji me odvraća od ovog zadatka koji je važan za čitavo čovječanstvo. Ta neću valjda da iznevjerim čovječanstvo. Bio sam i u jednom budističkom hramu, znate? Da ispraznim um, ne bih li došao do otkrovenja, do rješenja. Zanimljivo je da njih tamo nikada nije mučilo ovo pitanje“.
„Zaista?“
„O, da. Čudan narod, sve uzimaju zdravo za gotovo. Ti ga pitaš koliko je 2+2, a on blijedo blene u tebe. Moram priznati da mi iskustvo u hramu ništa nije pomoglo. Vratio sam se zbunjeniji nego što sam bio. Ali, danas, u pedeset i trećoj, konačno mogu da se pohvalim da sam došao do rješenja. Nizovi i nizovi formula, godine i godine rada… Aritmetiku imam u malom prstu, znate. A vrijedjelo je. Jer, konačno imam odgovor“.
„Vjerujem da je publika zaista uzbuđena da čuje odgovor, baš kao i ja. Ali, idemo prvo na blok reklama“.
***
„Poštovani gledaoci, evo nas opet u studiju. Naš gost je čovjek koji je svoj život posvetio matematici i proučavanju jednog zaista važnog pitanja. Došao je do odgovora, a mi imamo tu čast da ga premijerno čujemo. Pa, recite nam, da li 2+2 nekada može biti 5?“
„Ne“.
„Ne?“
„Ne. 2+2 je uvijek 4“.
„Znači, Pera i dalje jači?“
„Pera i dalje jači. Osim, eto, ako se ne dokaže suprotno. Škakljivo je to pitanje, znate. Sve može biti, a ne mora da znači“.
***
Važno je pojaviti se. Da ti se ime sa papira pročita. Da čuješ kako zvuči iz tuđih usta. I da ti se ego okupa u aplauzu.
Važno je pružiti sadržaj. Ispuniti formu.
Nego, evo u čemu je ZAISTA stvar. Ovo je gostovanje bilo veoma uspješno. Aplaudirali su i stručnjaci i laici. Širilo se po novinama, dijelilo se po Instagramima, komentarisalo se po birtijama. Karijera mu je procvjetala.
A onda su kolege nastavile njegovim stopama, pa se pojavljivali da „daju odgovore“ na druga važna matematička pitanja.
A ljudi su slušali, upijali i lajkovali. Uživali su u besmislenosti izrečenog i iz nje izvlačili svakojake mudrosti. Trovali su se, vjerujući da se „edukuju i uzdižu“. I tražili su još. Iznova i iznova su tražili još.
Nije do sadržaja. Do nas je.